Piše
Teofil Pančić
Ko kaže da je “nesloga srpsko prokletstvo“? Samo ponađite cilj dovoljno naopak, zaludan i besmislen, i “sve što misli srpski“ će se ujediniti u svetoj sabornosti, a rijetke pojedince koji iz tog jedinstva iskoče uvaljati u katran i perje.
Evo, recimo, Novak Đoković, najbolji teniser svijeta. Čovjek nije vakcinisan protiv kovida-19; niko ne zna zašto, on neće da kaže, spominje se misteriozni “medicinski izuzetak“, ali je nejasno kakav je taj izuzetak i postoji li uopšte.
Ima zaista ljudi koji ne mogu da prime vakcinu iz opravdanih medicinskih razloga. Ali, tih je ljudi veoma malo, a razlozi su sasvim konkretni, i svi do jednog su medicini dobro poznati. U njih ne spadaju subjektivne psihološke smetnje, iritantno djetinjasta vjera u rekla-kazala zvizdarije sa interneta i u druge forme mutnog “njuejdžizma“, za koji i od mnogo prije korona pandemije znamo da mu je Đoković sklon. Tako da mu antivakserstvo, ako je antivakser, a imamo sve indicije da jeste, tu dođe kao prirodan sledeći korak u razvoju jednog već izgrađenog eklektičkog “pogleda na svijet“. Koji Đoković deli, ako ga dijeli, sa milionima drugih ljudi, samo što oni nisu bogati i slavni, a on jeste.
S druge strane, i Đoković je Srbin, kao i milioni nas, i otuda odjednom dolazi implicitni nalog da svi kao jedan branimo neko njegovo misteriozno “više pravo“ da, u ovom slučaju, nevakcinisan uđe u Australiju i u njoj igra tenis. I evo nas najedared svih na istom zadatku: i vlast i opozicija, i vučići i đilasi, i RTS i N1, i popovi i ateisti, i folkeri i pankeri, i gej i strejt, i ovakvi i onakvi – kao da su svi ovih dana u istom frontu, frontu odbrane “našeg Noleta“ od zle australske birokratije, a i Novog svjetskog poretka uopšte.
Stvar je, međutim, ovakva: u Australiju se ne može nevakcinisan, i šlus. Postoje veoma rijetki izuzeci od ovog pravila, ali za izuzeće nije dovoljno, ili ne mora da bude dovoljno, da se zovete Novak Đoković. Po svoj prilici, Đoković ne posjeduje ono što je potrebno za to izuzeće. A čak i da nije tako nego nekako drugačije, govorimo o diskrecionom pravu svake države da slobodno tumači, uspostavlja ili ne uspostavlja izuzetke.
E sad, istina je, ima tu nešto drugo: Đoković igra tenis najbolje na svijetu, i zato je mnogima u interesu da on ne igra tenis – jer će onda oni biti bolji nego što zapravo jesu. Da li će se oni radovati ako se Đoković vrati kući a da ni ne vidi teniski teren? Hoće. Ali, ima tu dva pitanja: 1. zašto bi to bio problem australske države?; 2. zašto bi to bio “naš“ problem? Đoković im sam, svojom voljom, tu radost omogućava.
Zato se naposletku, kako stvari stoje, ipak radi samo o problemu građanina Đokovića, koji bi on mogao i morao sam da prevaziđe. A mi bismo mogli da ga podržimo i ohrabrimo u tome, umjesto što ga tetošimo i sokolimo u inadžijskom ponašanju derleta.
Drugim riječima: hajde, vakciniši se, dečko. Nije to ništa, ne boli, a korisno je. Vakcinisan je i ovaj koji piše ove redove, i znatna većina onih koji će ih čitati, pa nam ništa ne fali. Nisi ti ništa bolji od nas, ti samo bolje igraš tenis. A oni među nama koji po svom izboru nisu vakcinisani, oni barem ne lete u Australiju. Teško da dobace i do Ćićevca. Čuče kod kuće i, iz razloga kojih se više ni ne sjećaju, preziru cio svijet. Osim “našeg Noleta“, dabome. Biti njihov heroj najtužnija je stvar na svijetu.
Vakciniši se, dakle, i igraj, i pobijedi sve, jer si najbolji. A ako te neko i poslije toga bude dirao, reci nam, pa da te svi kao jedan branimo.
