Piše
Tomislav Marković
Na televiziji N1 emitovan je dokumentarni film Vladalac, politička biografija Aleksandra Vučića, koji je radila novinarska ekipa na čelu sa Slavišom Lekićem i Jovanom Polić. Otprilike u isto vreme na Radio-televiziji Crne Gore prikazan je dokumentarni film Svjedok Božje ljubavi, portret mitropolita Amfilohija, koji su radile novinarke Tanja Šuković i Snežana Rakonjac. Oba filma izazvala su burne reakcije iako su u njima prikazani uglavnom dobro poznati videozapisi i dokumentarni materijal o junacima našeg doba.
Na dokumentarac o Vučiću reagovala je njegova partijska i parapartijska mašinerija, uvek spremna da odbrani velikog vođu od svake kritike. U Narodnoj skupštini Srbije se pričalo samo o filmu, Marjan Rističević, poslanik sa liste Srpske napredne stranke, pitao je ministra kulture: “Da li je to naručila albanska mafija ili albansko rukovodstvo?” Poslanik SNS-a Aleksandar Marković ocenio je film kao “najgoru, najprimitivniju i najprizemniju moguću propagandu, na kojoj bi im i [Jozef] Gebels pozavideo i ima jedan jedini cilj – širenje mržnje protiv predsednika države”. Poslanik i član Glavnog odbora SNS-a Vladimir Đukanović optužio je autore za “patološku mržnju prema Srbima”…
Javili su se i drugi dežurni naprednjaci, kao i brojni odani analitičari i napredni novinari, pljuštale su na sve strane ocene tipa “film nabijen mržnjom”, “propagandni spot”, “satanizacija Vučića”, “propagandno smeće”, “prljava politička propaganda”, “besprizorna hajka”… Oglasio se i glavni junak dokumentarca Vučić, rekavši “da ne može da veruje kolika je gomila laži i neistina izrečena u tom filmu” te da je reč o “četiri sata nepatvorene mržnje”.
Istinom protiv mitropolita
Slične reakcije izazvao je i dokumentarac o mitropolitu Amfilohiju. Jedan od čelnika Demokratskog fronta Andrija Mandić rekao je da je film uperen “protiv mitropolita Srpske pravoslavne crkve Amfilohija, ali i protiv svih vjernika i građana koji učestvuju u litijama”. Zato je mirotvorački Demokratski front pozvao direktore i rukovodstvo RTCG-a da podnesu ostavke, a, ako to ne učine, zatražili su od Savjeta RTCG-a da ih razreši dužnosti “jer oni rade opasan posao zavađanja i sukobljavanja građana Crne Gore”. Ako ni to ne upali, vispreni Demokratski front će u Skupštini Crne Gore pokrenuti raspravu o smeni članova Savjeta RTCG-a koji ne budu glasali za smenu rukovodstva televizije.
Socijalistička narodna partija protumačila je dokumentarac kao obrušavanje na “Mitropoliju crnogorsko-primorsku i njenog prvog čovjeka, mitropolita Amfilohija” te pozvala Agenciju za elektronske medije da kazni RTCG zbog “širenja mržnje i netrpeljivosti”. Ujedinjena Crna Gora zatražila je od medijskog regulatornog tela da zamrači informativne i dokumentarističko-kulturne sadržaje javnog emitera. Oglasili su se i iz Mitropolije: sveštenik i glavni i odgovorni urednik Radija Svetigora Nikola Pejović poslao je otvoreno pismo glavnom i odgovornom uredniku i novinarima RTCG-a. Kako sam kaže, pismo je napisao u ime onih “koje je Svjedok Božije ljubavi saslušao, posavjetovao, utješio, iscijelio, spasio, obukao, skućio, školovao i nahranio”.
Pejović veli da se u filmu “mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije pokušava predstaviti kao izaslanik strane crkve, kao neko ko, umjesto blagih riječi, sije ‘kletve i klevete’, te da je, navodno, zatvorio vrata crkava za Crnogorce, a otvorio ih za ratne zločince”. Zato je sveštenik i urednik zapretio da će dokumentarac ubrzo prevesti i “poslati na sve relevantne međunarodne adrese, koje su već u kontinuitetu zabrinute za stanje medija u Crnoj Gori”. Javili su se i srpski medijski udarnici, uglavnom iz istih onih glasila koja su napala i film Vladalac. Na Sputnjiku je Milačić ocenio film kao “sramnu satanizaciju vladike”, pokušaj da se “Amfilohije ogadi i Bogu i narodu”. Večernje novosti pišu da su u filmu “na netačan, zlonameran i primitivan način prikazani mitropolitovi ličnost i delo”, a Kurir da je film “sraman napad na Amfilohija”, kojeg bi se “i Gebels zastideo”.
Vučićeva ratnohuškačka mladost
Šta je to toliko iznerviralo branioce lika i nedela Aleksandra Vučića i Amfilohija Radovića? U oba filma može da se vidi obilje dokumentarnog materijala, nemontiranih videosnimaka, autentičnih izjava i ostalih neporecivih činjenica. Izgleda da je upravo to najviše uznemirilo i glavne junake dokumentaraca i njihovu mirjansku i verničku pastvu. One koji žive od lažnog predstavljanja ništa ne može tako jako da zaboli kao gola istina.
Vladalac nas je podsetio na mladalačke poduhvate predsednika Srbije, pre svega na činjenicu da je devedesetih godina bio ratni huškač, što je sasvim logično za visokog funkcionera Srpske radikalne stranke. U filmu može da se vidi njegov televizijski prilog o stranim plaćenicima dok je pokušavao da postane novinar, 1992. godine, u redakciji TV Kanala S, na Palama. Pričalo se i o njegovom dobrovoljačkom učešću u ratu mada je verovatnije da je “o granicama ‘Velike Srbije’ brinuo sa beogradskog fronta”. Prikazana je i Vučićeva poseta srpskim položajima iznad Sarajeva, u okviru delegacije SRS-a, jedini sačuvani videozapis njegovog boravka na ratištu.
Videli smo i njegovu čuvenu besedu sa skupštinske govornice, izgovorenu desetak dana pre genocida počinjenog u Srebrenici: “Pa vi bombardujte, ubijte jednog Srbina, mi ćemo stotinu muslimana, pa da vidimo sme li međunarodna zajednica ili bilo ko drugi da udari na srpske položaje, može li se tako ponašati sa srpskim narodom.” A videli smo i njegovu uobičajenu mantru o tome kako su te reči izvučene iz konteksta. Kao da je kontekst čarobna reč koja ratne huškače oslobađa svake odgovornosti za izgovorene pretnje. Kontekst je bio ratni, agresorski, atmosfera mržnje prema nesrbima, a jedan od kreatora tog konteksta bio je upravo Vučić. Ništa tu nije izvučeno iz konteksta, onaj ko je stvarao kontekst je taj koji se izvukao.
Bulevarom Ratka Mladića do ‘Velike Srbije’
Vučićevi pokušaji da relativizuje ono što je govorio u vreme dok je radio na projektu “Velike Srbije” često bivaju i komični. Tako ga vidimo kako u svojoj novoj, evropskoj inkarnaciji negira da je ikada govorio o granici Karlobag – Ogulin – Karlovac – Virovitica. “Iz mojih usta nikada niste čuli za tu granicu, nikada”, decidan je Vučić. A odmah potom gledamo videosnimak Otadžbinskog kongresa SRS-a, održanog 23. januara 2000, na kojem Vučić kaže: “A mi ni tada ni danas nismo hteli ono što je tuđe, hoćemo samo ono što je naše, srpsko, a to jesu i taj Karlobag i Ogulin i Karlovac i Virovitica, sve te srpske zemlje.”
Ili ga vidimo kako se obrušava na novinare prilikom posete Hrvatskoj, uvređen što mu podmeću da je u Glini govorio o “Velikoj Srbiji”. “Izmislili ste to za ‘Veliku Srbiju’, toga nema u govoru”, opet je decidan Vučić. A onda gledamo i njegov govor u proleće 1995. u Glini: “Ukoliko srpski radikali pobede i poraze predsednika Srbije, vi znate da ćete živeti u ‘Velikoj Srbiji’, jedinstvenoj srpskoj državi, i tu odstupanja biti neće.” Posle nekoliko takvih smotanih pokušaja da izbriše ono što je govorio postaje jasno da je reč o čoveku koji slaže čim zine. A ne zatvara usta po ceo dan.
Autori filma podsetili su da se način na koji Vučić danas uništava medije ne razlikuje od načina na koji je uništavao medije dok je bio ministar informisanja u vladi Mirka Marjanovića, da je uveo cenzuru za vreme NATO-ovog bombardovanja, oglobio medije za milione maraka, a po njegovom zakonu sud nije morao ni da dokaže krivicu optuženih. Podsećaju nas na Vučićevu izjavu iz tog doba, izrečenu na konferenciji za novinare 1999: “Gospodo novinari, vodite računa o svojoj bezbednosti, pa vam se ništa neće dogoditi.” A mogli smo da vidimo i isečak iz nedeljnika Argument, koji je uređivao Ratko Dmitrović – intervju sa Vučićem u kojem kaže: “Osvetiću se kad-tad Ćuruviji za laži koje o meni objavljuje Dnevni telegraf.”
Podsetili smo se i da je Vučić predvodio stotine demonstranata koji su Bulevar Zorana Đinđića prelepljivali plavim tablama sa natpisom “Bulevar Ratka Mladića”. I da je sa skupštinske govornice poručivao da je Narodna skupština Srbije sigurna kuća za Ratka Mladića. Ukratko – podsetili smo se da je Vučić bio jedan od aktera ratnohuškačke politike koja je počinila najveća zla i užase devedesetih godina, politike uništenja, razaranja i sveopšteg rasapa.
Mitropolit među ratnim zločincima
Ni autorke filma Svjedok Božje ljubavi nisu ništa manja zlopamtila. I one se sećaju šta je juče bilo. U dokumentarcu gledamo mitropolita Amfilohija u prirodnom okruženju – okruženog ratnim zločincima poput Željka Ražnatovića Arkana, Radovana Karadžića i Vojislava Šešelja. Vidimo snimak Badnje večeri 1992. u Titogradu (sadašnje Podgorice), sa govornice Arkan besedi: “Mi hoćemo slogu i hoćemo da crnogorski i srpski narod budu jedno, k’o što su uvek bili”; pa veli kako je “naredio svojim vojnicima da budu spremni, da napune puške i one topove što su zarobili”, a masa kliče u nacionalističkom transu: “Ubićemo Slavka [Perovića]!” Potom Arkan najavljuje sledećeg govornika, mitropolita Amfilohija.
Vidimo mitropolita prilikom iznošenja moštiju svetog Vasilija Ostroškog, u društvu Radovana Karadžića, slušamo ga kako u Hercegovini besedi o srpskim zemljama. Podsetile su nas autorke filma na neke od upečatljivijih izliva ljubavi mitropolita Amfilohija. Na primer, kada govori o Crnoj Gori “koja je rođena u Brozovom Jajcu, tzv. fildžan avnojevska Crna Gora, koja zasniva svoju slobodu i svoju nezavisnost na novom nasilju na prostorima bivše Jugoslavije, na novom rasporedu ovde na Balkanu”. Za neupućene, novo nasilje i novi raspored su političke okolnosti nakon izgubljenih ratova i propasti projekta proširenja Srbije na susedne države. Vidimo bogobojažljivog mitropolita kako zbori o priznaju Kosova – “to je najsramnija izdaja Crne Gore”. Nije mu loša ni ona da je crnogorska nacija “kopile Milovana Đilasa”, baš se trudio da nađe pravi izraz.
Vidimo i mitropolita hrišćanske crkve u ulozi plemenskog vrača, koja mu, istini za volju, mnogo bolje pristaje od neubedljive role propovednika Hristove ljubavi. Mitropolit se odlično pokazao kao bajalo i crni mag, a njegovo omiljeno magijsko sredstvo je kletva, koju primenjuje u svakoj prilici. Evo samo jednog primera: “Ko bio protiv jednokrvne, jednovjerne, jednojezične Rusije dabogda živo meso od njega otpadalo! Proklet bio tri puta i tri hiljade puta!”
Svjedok ljubavi Božije i zagovornik nedjela
Izveštio se Risto i kao kletvenik i kao klevetnik, ali ume on i da pokaže naklonost, divljenje i ljubav. Doduše, objekat njegovih nežnih osećanja uglavnom su masovne ubice i ratni zločinci. Zbori Amfilohije i četničkom vođi: “Đeneral Dragoljub [Draža] Mihailović je samljeven žrvnjem naci-fašističke ideologije, bezbožne fašističke ideologije, i ništa manje bezbožne komunističke ideologije”, a potom kaže da je fašistički kvisling bio “vožd Trećeg ustanka srpskog”. Pokazana je i umetnička strana mitropolitove prirode – vidimo ga kako gusla ispod slike Draže Mihailovića i četničke zastave sa mrtvačkom glavom i ukrštenim kostima.
Nisu samo koljači iz prošlosti zaslužili Amfilohijevo poštovanje – on ima lepu reč za svakog viđenijeg zlikovca našeg vremena, s obzirom na to da je ipak čovek savremenog doba iako je sveštenoslužitelj drevne religije. Ovako mitropolit zbori o balkanskom kasapinu, odgovornom za najstrašnije zločine, razaranja, za stotine hiljada mrtvih i milione raseljenih: “Ostaće zapisan Slobodan Milošević zlatnim slovima u istoriji Crne Gore i Srbije, srpskoga naroda, kao čovjek koji je do posljednjeg svog izdisaja sebe žrtvovao i žrtva njegova je bila ona žrtva o kojoj, takođe, Njegoš govori govoreći o Milošu, a ime Miloš je sadržano u imenu porodice Miloševića. Žrtva njegova je blagorodna žrtva.”
Ne ljubi mitrpolit samo zločince iz socijalističkih redova, mili su mu i radikali. U filmu vidimo dodelu ordena Vojislavu Šešelju, a Amfilohije veli kako ga odlikuje “Zlatnim likom svetog Petra II Lovćenskog Tajnovica za ‘kosovsko rvanje’ [to je Njegoševa riječ] i služenje zakonu svetom Božje pravde u odbrani od pravde Haškog suda, kojem tragovi smrde nečovještvom”. Dodeljeni orden mitropolit vidi kao “ohrabrenje da nastavi ovo viteško delo odbrane duše i obraza srpskoga naroda”. Ne divi se Amfilohije samo ratnim zločincima, već i njihovim nedelima. Tako misli da je “Srebrenica kao neka vrsta, daj da nazovemo, neke osvete”, veli i da je “Dubrovnik bio sastavni dio Crne Gore” te priznaje da je tamo guslao, na dubrovačkom ratištu, kako bi bodrio borce za belu tehniku i srpstvo. Tako je govorio i radio Amfilohije Radović, svedok ljubavi Božje i zagovornik stvaranja “Velike Srbije”.
Činjenice – vjekovni neprijatelji srpskog naroda
U dokumentarcima su prikazane gole činjenice, i to opšte poznate, ništa tu nije novo, samo je gusto spakovano. Autorima bi moglo da se “zameri” i to što nisu još malo kopali po mračnoj prošlosti predsednika i mitropolita. Ko zna šta bi se sve dalo pronaći, na primer, u starim kompletima glasila Srpske radikalne stranke Velika Srbija… A lepo bi bilo podsetiti se i da je Amfilohije vo vremja ono bezecovao i Makedoniju kao potencijalno srpsku teritoriju, apetiti su mu bili veći nego nezajažljivim radikalima.
Možda ne treba tražiti previše – i ovo što smo videli je dovoljno da se čoveku smuči život. Upravo su autentični snimci i dokumentarni materijal najviše najedili junake filmova i njihove istomišljenike. To se najbolje vidi iz ogorčenih reakcija, koje se sastoje od uvreda, napada i kleveta, a niko nije čak ni pokušao da demantuje bilo koji segment iz dokumentaraca. A kako bi i demantovali dokumentarni materijal? Tu nikakve priče o vađenju reči iz konteksta ne pomažu jer je sve jasno kao dan. Ispostavilo se da činjenice imaju najveći subverzivni potencijal u našim društvima. Činjenice su vekovni srpski neprijatelji, koji nam neprestano rade o glavi, zato nas i predvode duhovne i političke vođe koje su u ratu do istrebljenja sa istinom. Kako su krenuli, ne bi me čudilo da na kraju zabrane i ogledala, zbog njihove neprijateljske delatnosti, širenja netrpeljivosti prema predsedniku Vučiću, mitropolitu Amfilohiju i patološke mržnje prema srpskom narodu.
Filmovi Vladalac i Svjedok Božje ljubavi podsetili su nas da su Vučić i Amfilohije bili aktivni učesnici zločinačke velikosrpske politike, čiji tragovi zaista smrde nečovještvom. Sudeći prema njihovom današnjem odnosu prema Crnoj Gori, oni od velikosrpske politike nisu odustali, samo je vode drugim sredstvima. Kad nema onih Arkanovih pušaka i topova, dobre su i litije.
