Piše: Nikola Samardžić
Od 2016. Crna Gora je simulacija rata u Ukrajini, koji je počeo dve godine ranije, 2014, i u svojoj je narednoj fazi. Simulacija je privremeno zaustavljena labavim primirjem. U toku mandata Krivokapićeve vlade Crna Gora je napustila NATO okvir osiguranja mira i političkog partnerstva sa SAD, postala servis Vučićevih službi koje su preuzele unutrašnju bezbednost, finansije, kulturu i školovanje, i poligon militantne klerikalizacije. I pošto su stvarne namere, ali i kapaciteti apostolske sekte javno raskrinkani i očigledni, Trampova i Bregzit diplomatije, dok je EU i dalje u posttraumatskom šoku, ne nude jasne prioritete za evropsku budućnost. Ambasadorke EU, SAD i UK i dalje daju izjave u čijim su osnovama relativizacije koje je će najbolje umeti da upotrebe one snage koje su suprotstavljene zvaničnim politikama njihovih vlada. Rušenjem apostolske vlade zaustavljen je tek jedan od pokušaja Anšlusa, ali ne i izlivanje svih fekalnih voda zvanične politike koju u Srbiji sprovode, protiv evropske Srbije i Crne Gore, i vlast i opozicija i NGO sektor, i najveća, i najopasnija, od svih NGO.
Bez dogovora o evropskoj integraciji, koju podržava većina koja je, međutim, u tom smislu depolitizovana, nema budućnosti za Crnu Goru koja će svoju nezavisnost da unese u evropski projekat umesto u mafijaško-mantijaške ponude Srpskog sveta i Otvorenog Balkana, kojima Srbija svoju nezavisnost unosi u konstituciju nove ruske imperije. Evropski dogovor je, međutim, suviše širok kako bi se definisale konkretne odluke za budućnost. Evropa je kao ona Bečićeva crnogorska zastava koju je pazario preko Alija, ili sindikata, jer je svaka takva poruka potencijalno lažna. Crna Gora je simulacija rata u Ukrajini nakon jedne hronike kriza i poremećaja u kojima je EU ostala bez jedinstvene, zajedničke spoljne i bezbednosne politike, a NATO gotovo prestao da postoji, uzajamnom opstrukcijom Trampove administracije i vlada nekih EU država koje su šurovale s Putinovim oligarsima, možda i službama. Apstolska vlada bila je samo jedna od Putinovh kvislinških formacija, tako da je Vučić ovladao svim njenim funkcionalnim elementima, a verovatno i dalje na njih presudno utiče. Ako smo ponovo u vremenu koje je prelomno, a indikativni su i sitni, gotovo nevidljivi preseci, kakva je Crna Gora, potrebno je da razumemo logiku nove stihije, ne kako nas ne bi progutala, nego kako nas ponovo ne bi ostavila po strani, kao ona koja je nastupila nakon rušenja Berlinskog zida. Koji je možda već banalna, ali i dalje korisna paradigma. Najava druge Putinove agresije model je Vučićeve politike, i apostolskog saučestvovanja, na jednome širokom planu, a prethodila je aneksija Krima i okupacija istočnog dela Ukrajine koja je pripala putinovskim kvislinzima, pretežno naoružanim bandama. Putin je, međutim, iskazao jedno nestrpljenje koje otkriva stratešku slabost. On je izeđu 2008. i sve do američkih izbora krajem 2020. uspevao da razara jedinstvo zapadnog sveta, tako da se svi poremećaji najsnažnije osećaju na evropskoj periferiji, kojoj pripadamo, jer smo siromašni, neintegrisani i nedovoljno uređeni. Time je napustio logiku svojih uspeha. Njegova moć bila je u propagandi i korupciji, a ne u vojnoj sili, čije je brutalno gomilanje na ukrajinskoj granici relikt prošlosti koja je odbačena nakon Holokausta, i svako njeno ponavljanje ima i značenje Holokausta. Gotovo da je primorao umalo pokojni NATO ne samo na jedinstvo, nego i na novo proširenje. Ujedno, Rusija je izgubila ulogu ili status poudanog partnera, u bilo kom smislu, u međunarodnim odnosima Zapada sa ostatkom sveta. Slično Putinovom neuspehu, da se ponaša konstruktivno bez obzira na razlike, trebalo bi da prođe vlast u Beogradu. Politički legitimitet Vučića i svih njegovih partnera potrebno je svesti na nulu, naročito kad je konačno rekonstruisana zastrašujuća mreža korupcije, iznuda, kršenja ljudskih prava, nasilničke retorike i potencijalno istovetnog ponašanja. Dok je javnost anestezirana, a opozicija nevoljna ili nesposobna da napusti domen radikalske politike i ideološko nasleđe zločinačke epohe.
Pred Crnom Gorom je razdoblje nove političke nestabilnosti, koju uvek bolje iskoriste snage koje su bolje organizovane. Evropski opredeljena Crna Gora sačekala je litijaški pokret, koji je vazneo apostolsku vladu, nespremna, bez spoljnopolitičkih partnera. EU, SAD i UK bile su u raskoraku, u praznom prostoru u koji su zalutale, i tu se zaglavile, i njihove diplomatije u regionu, i dalje pretežno okrenute sasluživanju Putinovim namerama. Evropski opredeljenoj Crnoj Gori potrebno je i političko partnerstvo u jugoslovenskom susedstvu. Ni ono ne postoji u smislu bilo koje značajne političke snage, ili saveza. O potrebi za takvim partnerstvom na vreme sam upozoravao, i veoma jasno, pre tačno pet godina. Vreme koje je, unazad, u tom smislu propalo, upozorenje je da će svako unutrašnje otvoreno pitanje ostati bez srećnog ishoda bez dogovora o prekograničnoj, regionalnoj političkoj zajednici koja neće negirati bilo koju posebnost. Ali je i dalje najuspešniji put njihovog smirivanja uključivanje, konkretnim odlukama umesto floskulama, u evropski projekat pred kojim je, možda, jedna nova budućnost.
