Piše, Blagoje Eraković
Muhamed Ali je 1966. odbio da bude regrutovan u američku vojsku pozivajući se na svoja religijska uverenja. Bio je veliki protivnik učešća Amerike u ratu u Vijetnamu – “Nemam problem sa Vijetnamcima. Oni me nikada nisu nazvali Crnčugom. Neću da putujem 10.000 milja da bih pomagao u ubijanju i paljenju drugih ljudi i tako pomogao dominaciju belih robovlasnika nad tamnim ljudima širom sveta…” Ovim potezom Ali je na sebe navukao gnev bele elite i američkog establišmenta. Bio je uhapšen, proglašen krivim za izbegavanje regrutacije, izgubio je boksersku licencu i oduzete su mu sve titule. U to vreme je bio prvak sveta u teškoj kategoriji WBA i WBC i najveća sportska zvezda u Americi. Zbog suspenzije je izgubio nekoliko najboljih godina svoje karijere, ali je istrajao u svom stavu. Na kraju mu je licenca vraćena i on je ponovo postao undisputed champion of the world još jednom objedinivši titule u WBA i WBC kategoriji. Rumble in the Jungle 1974. i Thrilla in Manila 1975. u kojima je Ali pobedio Džordža Formana i Džoa Frejzera spadaju u najveće sportske događaje u istoriji. Ali je svesno trpeo posledice zbog svojih nepokolebljivih stavova u vezi gorućih pitanja koja su u to vreme opterećivala američko društvo. Pri tome moramo imati na umu položaj afroameričke zajednice kojoj je i sam Ali pripadao i kao takav izaizivao još veći gnev. U Americi je 60-ih godina rasna segregacija i dalje bila duboko ukorenjena. U južnim državama Afroamerikanci su vodili tešku borbu za osnovna prava. Da se mogu voziti u istom autobusu kao i belci, da mogu odlaziti u isti bioskop kao i belci, da mogu studirati na istim univerzitetima kao i belci. U takvim okolnostima Ali je imao hrabrosti da istupi i brani svoje stavove po svaku cenu, što ga je koštalo suspenzije iz boksa i oduzimanja titula. Nakon toga se vratio kao još veći šampion i obezbedio sebi večnost, ne samo kao sportista nego i kao istinski borac za ljudska prava….
Šta imamo danas? Novak Đoković, koji je bez sumnje veliki sportista, jedan od najvećih ikada, očigledno ima u sebi izvesnu potrebu da bude “mimo sveta”, potrebu koja je postala deo genetskog nasleđa dobrog dela ljudi sa ovih prostora. U tome nema ništa sporno. Njegovo je pravo da ima sopstveni stav o bilo kom pitanju. Sporno je to što se kao i dobar deo ljudi sa ovih prostora u “odbrani” svojih stavova ponaša licemerno. Ono što se izdešavalo prethodnih dana je slika i prilika ko smo i kakvi smo. Žalimo se kako nas svet, a pogotovo Zapad koji i dalje predstavlja najcivilizovaniji deo sveta ma šta ko mislio, ne voli, kako nas mrzi, kako ima predrasude prama nama, tobože, finima. Upravo je ovaj cirkus sa Đokovićem još jednom pokazao da o nama ne postoje predrasude na Zapadu. Mi jesmo licemerni muljatori koji na sve načine gledamo da izigramo sistem, a sami kukamo kako živimo u državi u kojoj sistem ne postoji. Odlazimo na Zapad u potrazi za boljim životom. Povinujemo se pravilima tog sistema ako nam odgovaraju. Uglavnom je tako kada treba da legne plata ili nagrada od par miliona sa gren slema. Ako nam slučajno sistem u nečemu ne ide niz dlaku, gledaćemo kako znamo i umemo da ga izigramo.
Ali je verovatno mogao da unajmi nekog crnog Mileta Renta Bubrega da da urin umesto njega i tako se oslobodi odlaska u američku vojsku i slanja u Vijetnamski rat. Ali to nije uradio. On je jasno i glasno rekao da ne želi da služi u američkoj vojsci i da ide u rat protiv ljudi koji mu ništa nažao nisu učinili. Mogao je i Novak jasno i glasno da kaže da ne želi da se vakciniše, bez obzira da li je razlog za to verovanje da će ga energija koju je prikupio meditirajući na piramidama u Visokom zaštiti od virusa ili ima određene zdravstvene probleme zbog kojih spada u rizičnu grupu za vakcinaciju. Moga je to reći i snositi posledice za to. Mogao je da ne mulja sa testovima i ne upetljava se u sopstvene laži. Mogao je preskočiti ovogodišnji Australajan open i sledeće godine se vratiti da osvoji tu 10. jubilarnu titulu. Mogao je zaista biti predvodnik u borbi protiv te “svetske zavere” zvane vakcinacija. Šta je na kraju uradio, smuljao je jer je verovao da mu je tako lakše…
Zato je Ali jedan, ali nije bilo lako biti Ali ni u ringu ni van ringa. Lakše je smuljati, sedeti kod kuće, piti koka-kolu i gledati Novaka Đokovića, što bi rekao naš drug Duci.
