Bivši potpredsjednik Vlade Srbije, profesor Žarko Korać, komentarisao je početak agresije Rusije na Ukrajinu.
Njegovo saopštenje prenosimo integralno:
Govor predsednika Rusije Vladimira Putina 21. februara ove godine sa velikom paznjom sam saslušao. Bio sam radoznao da čujem njegove argumente zašto je vojna intervencija u Ukrajini nužna i iznad svega legitimna. U skoro sat izlaganja, on je izneo svoje viđenje stvaranja sovjetske federacije (SSSR) i posledice njenog raspada. U tome je on video problem Ukrajine koji zapravo i nije jedinstven, više tipična posledica jedne ideje koja je po njemu od početka bila po svojoj prirodi antiruska. Agresivan na mahove, ali vrlo samouveren u izlaganju, pokazao se kao čovek jedne ideje, potpuno nesposoban da prihvati da postoje i drugi načini da se razgovara o ukrajinskoj krizi.
Izrazito autoritaran, sebe je prikazao kao spasioca ruske države i naroda, koga zle spoljne sile primoravaju da bude ratoboran, iako to ne želi. Ovaj karakterističan obrt, koji dobro znaju psiholozi koji se bave porodičnom terapijom, gde progonitelj sebe prikazuje kao žrtvu, osnova je Putinovog viđenja sveta u kome živi. On se bori “iako to ne želi”, on “odbrambeno napada druge”, on je dobra duša koju drugi primoravaju da reaguje.
Putin svakako ne bi bio prvi u ljudskoj istoriji koji svoje sirove političke ambicije tumači “nužnošću”. Skoro svi agesori su, po njihovim rečima, vodili “odbrambene ratove”. U tom smislu, njegovo viđenje ukrajinske krize sam očekivao. Ono što je mene iznenadilo je koliko je to ličilo na tumačenje srpskih nacionalista, zašto se raspala Jugosavija i kako na to treba reagovati. Ličilo mi je na “već viđeno” ( déjà
vu ). Zaista gotovo je neverovatna sličnost u tom potpunom iskrivljavanju stvarnosti i upornošću sa kojom se brani.
Pocetkom raspada Jugoslavije, krajem osamdesetih godina prošlog veka, u Srbiji se pojavila nova vrsta javnih ličnosti, takozvani “nacionalni intelektualci”. Iako je bilo potpuno nejasno šta ta sintagma tačno označava, ona je bila vrsta smokvinog lista za ostrašćene nacionaliste željne publiciteta i često i para. Od Budimira Košutića, profesora Pravnog fakulteta u Beogradu, nesuđenog ambasadora u Izraelu, pa sve do ciničnog i koristoljubivog književnika Brane Crnčevića, predsednika Matice Iseljenika, novine su bile prepune tekstova ovih novopečenih političkih analitičara i kvazi stručnjaka za međunarodno pravo. Ali, to je danas kao sociološki i politički fenomen od drugorazrednog značaja. Ono što jeste bitno su argumenti kojima su oni pravdali Miloševićev politički program koji će dovesti do rata i užasnih žrtava.
Osnovna teza bila je da postoje “državotvorni” i “nedržavotvorni” narodi. Državotvorni je naravno samo srpski narod, a nedržavotvorni svi ostali u bivšoj Jugoslaviji, naročito Slovenci i Hrvati. Tako će roker Bora Đorđević spevati uvredljivu pesmicu o “bečkim konjušarima”, vređajući jedan čitav narod, što mu ni malo neće smetati dvadeset godina kasnije da ode da živi u Sloveniju.
Putin ne koristi te reči, ali se ni u njegovom dugom monologu na TV ne pojavljuje ideja da su narodi u bivšem SSSR bili ravnopravni u zajedničkoj državi. On napada boljševike i Lenjina što su 1922. godine, prilikom stvaranja države, dali pravo narodima koji u njoj žive da imaju i mogućnost samoopredeljenja do otcepljenja. On odlično zna da je to bilo samo teorijsko pravo koje je počivalo na ideji internacionalizma, odnosno levoj ideji slobode i ravnopravnosti svih naroda sveta. Konačno, prva himna SSSR je bila Internacionala koja o tome direktno govori. On misli da je uzrok raspada SSSR upravo tada postavljen, što je apsurdno. Gotovo identično, srpski nacionalisti su ranih devedesetih godina osuđivali stvaranje Kraljevine SHS, kao grešku srpske političke elite i naročito obnavljanje Jugoslavije posle Drugog svetskog rata, kao federacije. I Putin i srpski nacinalisti državu vide kao vlasništvo najbrojnijeg naroda, a nacionalni identitet naroda koji sa njim žive, kao upitan i nebitan. Putin otvoreno kaže da ukrajinska nacija ne postoji, i da je stvaranje ukrajinske republike 1922. bila greška. To je najdalje dokle se može doći u negiranju prava ukrajinskog naroda na samoopredeljenje. On ne samo da nema to pravo, već i ne postoji.
I tako pomanitali nacionalizam dolazi na stanovište da on suverno odlučuje koje nacije postoje i koje imaju pravo na nacionalnu državu. Onako kao je Hitler “prisjedinjenjem” ukinuo austrijsku državu, tako Putin misli da i on ima prava da odlučuje o tome koje države bivšeg SSSR mogu da postoje i kakvu međunarodnu politiku mogu da vode. Jako liči na sovjetsku tezu posle intervencije zemalja Varšavskog ugovora u Čehoslovačkoj 1968. godine, o “ograničenom suverenitetu”. Možda ste mislili da ste nezavisne države, ali zapravo niste. Ni Gruzija, ni Ukrajina, a videćemo koja još traži da se probudi iz tog opasnog sna o slobodi.
I kao što je Miloševic pokušao da, u krvi, ispiše nove granice država bivše Jugoslavije, i nije uspeo, sada to radi Putin u bivšem SSSR. Opsednut opasnom tezom da ima istorijsku misiju da na neki način obnovi SSSR, pod izgovorom da je jedna od dve najveće nuklearne sile na svetu “ugrožena” (SIC!), bojim se da sve što govori vodi krvoproliću i ratu. Prepoznajem istu beskrupuloznost i bezobzirnost u odnosu na ljudske živote. Svet u kome živimo postaje sve opasniji. Ako je Gorbačov napadan da je “dozvolio” uglavnom miran raspad
SSSR, sada imamo novog ruskog lidera koji to hoće da retroaktivno spreči.
Čovek koji kritikuje Lenjina i Staljina zbog načina kako je stvoren SSSR, očigledno želi da bude značajnija istorijska ličnost. Da Ruskom narodu vrati “izgubljene” delove te propale imperije. A sve vreme, baš ni jednom, nije sebi postavio logično pitanje: a zašto su svi ti
narodi zaželeli nezavisnost i pobegli od Ruske federacije?
Žarko Korać
foto:gradski.me
