Siniša Jelušić odgovorio je na kritike koje su mu upućene kao predsjedniku žirija zbog odluke da se nagrada “Miroslavljevo jevanđelje” dodijeli Milutinu Mićoviću.
Njegovo saopštenje prenosimo integralno:
“Mnoštvo paškvila, koje u odsustvu ozbiljnog mišljena, ispunjene praznim floskulama o fašizmu i kleronacionalizmu itd. prate negativne reakcije na dodjelu državne nagrade Miroslavljevo jevanđelje, najprije svjedoče o potpunom nedostatku sposobnosti tumačenja teksta, posebno kod onih obuzetih paranoičnim animozitetom i na sam pomen atributa srpski.
Ako bilo kakve sposobnosti za tumačenje kod takvih uopšte može biti, onda ona narečenom paranojom mora biti ozbiljno onesposobljena. Uz to, ne bi li crnogorsku javnost trebalo da zabrine potpuni nedostatak samostalnog kritičkog prosuđivanja kod potpisnika protestne peticije, s obzirom na njihov beslovesni slijed još beslovesnijih PEN inicijatora, od kojih, uvjeren sam, nagrađenu knjigu autora Milutina Mićovića Луче у тами Црне Горе (gotovo 700 strana), jedva da je iko vidio, prelistao a kamoli pročitao! Ako sada ostavimo po strani kliničku (: psihološku) uslovljenost kritike, pokazuje se bjelodanim da tzv. kritičari previđaju polazno hermeneutičko pravilo za koje već znaju i talentovaniji osnovci: da se tekst svagda ima tumačiti u kontekstu cjeline (: tekst-kontekst-intertekst) a nipošto ne na osnovu „kako mi se dopada“ tendenciozno izdvojenih iskaza ili upućivanja na autorova familijarna srodstva (: brat, sestra, tetka, baba… sic!). Ovo , između ostalog, konkretno znači da su teorijski neupućeni negatori dodijeljene nagrade, namjerno prećutali djelove knjige u kojima se izlaže autorovo temeljno polazište, čija je funkcija u preciznom razumijevanju značenja onih iskaza (: zaključka) koji su mogli duboko povrijediti njihova, tako „iskrena patriotska osjećanja“. A riječ je o tome da kontekst (koji nije slučajno kod njih izostavljen) upravo izdvaja i glorifikuje Crnogorce, tvoreći njihovu, ako Puškinovu odu Crnogorcima izuzmemo, do sada najuzvišeniju apoteozu.
Pročitajmo konačno pažljivo i pokušajmo promisliti ozbiljno, sada u ravni metafizičkih simbola ognja i vatre, značenje ovog Mićovićevog fragmenta:
„Црногорци (су) вриједност живота, и несвјесно, самјеравали са природом огња. Ко може да гори, тај може бити човјек. Ко смије да скочи у ватру, тај је витез. Ко свој живот размјењује с ватром, тај ‘прелази у царство поезије’“(str. 16).
Да ствар за наше неупућене опоненте буде још много гора, Мићовић своју апотеозу Црногораца допуњује и не мање афирмативним, класичним становиштем Ива Андрића:
„То разумијевање огња, као тајне живота, засигурно су понијели с Косова, што је Андрић најјасније уочио (истицање овдје и даље СЈ). Посматрајући Његошеву творачку личност и етнос из кога је изникао, са извјесном дистанцом према том етносу, и јаком емпатијом према Пјеснику, оставио је обавезујуће записе што се тиче тог косовског збјега, и самог Његоша“ (str. 16).
Ova kod kritičara namjerno izostavljena apoteoza, koja je sa tog razloga morala duboko povrijediti njima savršeno suprotan duh CG PEN ovih anti-Crnogoraca, nastavlja se vjerovatno, najuzvišenijim, metafizičkim poimanjem bivstva Crnogoraca. Jer , prema Mićovićevom poetskom diskursu, Crnogorac je onaj koji ima moć „сагоријевати таму, тамну страну живота, а то је потенција, неосвијетљени простор бића који жуди свјетлост, прелазак у свјетлост. Његош је тај прелазак у свјетлост исказао као прелаз у „весело царство поезије’“ (str. 17).
Strogo slijedeći ovako formulisanu polaznu premisu, Mićović se u zaključku dosljedno uzdiže na nivo refleksije njegoševskog metafizičkog iskustva, dospijevaći do logički konzistentnog zaključka koji sadrži fundamentalno razlikovanje: „Дакле, Црногорац је онај који има ту унутрашњу потребу за ватром и свјетлошћу а не онај који је родом из Црне Горе„. Slijedeći izvođenje silogističke nužne relacije koja proishodi iz polazne premise, autor dospijeva do empirijski neupitnog zaključka, koji je u odnosu na prethodno stanovište u funkciji antiteze. Preciznije, iz nekadašnjeg antropološkog metafizičkog postignuća, sada se dospijeva do samonegacije, jer „Црногорци из Црне Горе, у посљедње вријеме масовно отпадају од оваквог разумијевања живота, и губе се у свом лавиринту, постајући жртве Минотаура“ (Isto).
Poseban problem za negatore odluke žirija jeste u tome što ovaj Mićovićev iskaz nije ništa drugo nego dalje promišljanje poznatih Njegoševih stihova iz Gorskog vijenca, „Истурчи се плахи и лакоми – / Млијеко их српско разгубало“ (Горски вијенац, Коло, 260-261), koji upućuju na analognu aksiološku binarnu opoziciju: prošlo/svjetlost – sadašnje/tama. Riječ je dakle o Njegoševom „tragičnom doživljaju podjele usred svog naroda“, koja dokazuje da Mićovićeva refleksija ne predstavlja nikakvo prikrivanje (kako negatori njegovi vele) nego odlučno stajanje uz Njegoševu temeljnu misao. I sada slijedi ključna inkriminisana rečenica, koja pripada semantici prethodno sažeto izloženog konteksta, bez koga nije mogućno njeno tačno poimanje:
„Но и поред великог дјела, које нам је Његош оставио, не може се рећи да су га сви Срби примили и разумјели, као што се не може рећи да су сви Срби – Срби. Од Срба су настајали српски Муслимани, српски Хрвати, па и српски Албанци. То је и тема Горског вијенца и Луче – отпадништво од свог поријекла, отпадништво од истине, отпадништво од свјетлости, и пад у безобразије, смртни заборав, и издајство” (str. 200).
Prema tome, nema spora, Mićović je dosljedno interpretirao jedno od kulturološki krucijalnih mjesta u Gorskom vijencu, zbog kojih su, između ostalih ogrješenja, tumači ne manje skromnih mogućnosti od naših inicijatora/potpisnika peticije, Njegošu i Ivu Andriću, pridali sasvim privilegovano mjesto na listi genocidnih autora/sic! koju je sačinio niko drugi do Institut za istraživanje zločina protiv čovječnosti i međunarodnog prava Univerziteta u Sarajevu.
Ne proishodi li iz ovoga neveseo zaključak da su, uz to što uopšte nisu ni pročitali Mićovićevu knjigu, beslovesni kritičari knjige i potpisnici peticije, vjerujem nenamjerno, u stvari podržali mračnu odrednicu o Njegošu kao genocidnom pjesniku, koju jamačno, naravno skriveno, podržavaju i njeni PEN inspiratori, ali se to ne usuđuju javno i izgovoriti.
Niste li dragi inicijatori i potpisnici jedne načelno bezumne peticije, trebalo da je prije usmjerite na adresu Instituta za istraživanje zločina protiv čovječnosti i međunarodnog prava Univerziteta u Sarajevu, jer su najveće ime crnogorske kulture najdublje povrijedili takvim svrstavanjem, a time i sve vas koji se pravim Crnogorcima, uprkos takvoj samonegaciji, hoćete zvati?
I na kraju, zaista bih volio znati što ostaje od crnogorske kulture i autentičnog bivstva Crnogoraca, ako se na taj način potire ime njihovog najvišeg i najznačajnijeg reprezenta?
U tom slučaju, bojim se da bi, u najvećoj mjeri, ostalo ono što je sadržano u jednoj drugoj inkriminisanoj Mićovićevoj sintagmi: „Нула, ништа, ништица, танчица…“ (str . 594). Zar ne?”
